Манифестације
Драгачевски сабор трубача
Прве трубе у Драгачеву појавиле су се крајем XIX и почетком XX века. Са бројних ратних упоришта и борби за ослобођење Србије, храбри и одважни Драгачевци вратише се као прави јунаци. Понеки од њих, свирајући у војним оркестрима, понесоше са собом трубу за успомену и сећање на војничке дане. Дивећи се том раскошном звуку трубе „војни“ трубачи се почеше окупљати и свирати прва кола. Тако је у периоду између два светска рата на овом подручју постојало чак петнаест оркестара. За кратко време труба се у Драгачеву одомаћила и постала саставни део наших живота. Овде се уз трубу рађа, живи и умире…
Група младих, учених ентузијаста дошла је на идеју да у порти гучке Цркве Светог Архангела Гаврила организује манифестацију народног стваралаштва у оквиру које су се надметали трубачки оркестри драгачевског краја. Покров Пресвете Богородице, 14. октобра, 1961. године оставиће неизбрисив траг у развоју српског трубаштва. Kао први победник остаће упамћен Десимир Перишић из Горачића, док је за најбољи оркестар проглашен оркестар Драгана Јовановића из Дљина. Тај први сабор представља почетак наше традиције и непроцењивог културног блага које нам је остављено да негујемо и дограђујемо. Црквена порта пуна света жељног игре и весеља убрзо постаде претесна да прими све љубитеље трубе.
Од тада “Драгачевски сабор трубача” сваке године угости на стотине хиљада посетилаца и исто толико осмеха и лепих успомена. Захваљујући овом фестивалу Гуча је постала позната у целом свету као престоница трубе. Многа позната имена прославила је главна позорница на стадиону. На њој су се низали хитови, песме и чочеци које публика и дан данас памти.
Први страни оркестри у Гучи
Сабор трубача у Гучи, убрзо је престао да буде само гучки. Постао је српски, европски и светски… Порта Цркве Светог Архангела Гаврила била је претесна за све људе који су жељни трубе похрлили у Гучу. Већ 1963. године направљена је нова позорница на стадиону, у прелепом природном амбијенту, па се стога и сви сабораши селе тамо вођени магичним звуком овог лименог инструмента. Тај невероватни спој модерног и традиционалног ритма, јединствена фешта која је даноноћно трајала на улицама Гуче, утицала је да се за Сабор трубача прочује, првобитно у региону, а потом и шире. Небројене репортаже домаћих и страних новинара и преко сто филмова послали су слику у свет, а уједно и импресије из прве руке. Из далеке Америке 1985. године долази трубачки оркестар „Златне усте“, а потом и оркестри из Словеније, Македоније, Бразила и других земаља. Свирали су нешто другачије али су свакако представљали праву атракцију. Јубиларни 50. Сабор трубача био је повод за увођење новог програмског садржаја „Међународног такмичења трубачких оркестара“. На импозантној позорници мешали су се звуци пољске, руске, француске, немачке, македонске музике…
Ни познате личности нису одолеле звуку трубе…
Част нам је што смо током 55 година саборовања у овој скромној, али великодушној вароши угостили и бројне познате личности са домаће и иностране јавне сцене. Уједињени звуком трубе, који никог не оставља равнодушним, проводили су се као и сав други свет.
Нас сабораша пола милиона ….
Први сабор трубача организован у црквеној порти, наговестио је да ће прерасти у манифестацију широких размера. Око 10000 посетилаца присуствовало је том величанственом догађају, отварању једног новог поглавља у развоју српског трубаштва и темељу једне велике манифестације коју с поносом називамо „српски бренд“. Из године у годину сабор је пркосио времену. Постајао је квалитетнији, богатији и племенитији чувајући и даље првобитну изворност. Тадашњих 20 учесника у програму прерасло је у 1200 колико их има данас. Незамисливо је да се једна мала варош, са свега 2500 становника, почетком августа обогати са око 500000 „душа“ различитих језика и култура. Све их спаја љубав иста, ритам и звук који покреће и инспирише, па стога језичке и националне баријере постају небитне. Пристизали су гости и из најнеобичних земаља: из Казахстана, са Новог Зеланда, Јапана, из далеке Аустралије…
У част и славу трубе
Гучани су одувек показивали велику захвалност труби. Музеј трубе и многа спомен-обележја подигнута су у њену част и сећање на све личности и догађаје који су допринели да се Сабор трубача развија и уздиже.
„Огласи се, огласи, прва трубо Драгачева“
Саборска химна „Са Овчара и Каблара“, традиционално означава почетак једног великог надметања. Тренутак када 200 труба поносно засвира ову нумеру, свакако је јединствен и незабораван. Мало њих зна да је ова српска, народна песма стара око 130 година. Настала је у периоду ослободилачких ратова против Турака. Млади добровољци тада певаше: Са Овчара и Каблара чобаница проговара: „ Српски кнеже, прими наске у редове србијанске“. И тако ова песма постаде симбол Драгачева. Некада су на самом почетку пуцале прангије, па је деловало свечаније и узвишеније. Данашње, модерно време донело је и многе промене. На раскошној позорници сусрећу се звуци из свих делова Србије – годинама је гајила култ најизворнијег стваралаштва и најмузикалнијих композиција. Правила налажу да пласман на финално такмичење могу остварити победнички оркестри из пет предтакмичарских центара: Ковачице, Бољевца, Златибора, Котраже и Сурдулице. Трубачки оркестри наступају изводећи две нумере својствене стилском изражавању у свом крају. Музицирање је префињено и савршено, јер понети титулу прве трубе у Гучи, сан је сваког трубача. Последње године на сабору је учествовало 16 најбољих трубачких оркестара.
„Драгачевска свадба“
Посетиоцима Драгачевског сабора трубача на располагању је врло разноврстан програм у оквиру кога се поред такмичења трубача, здравичара, вишебоја, поноћног концерта и концерата познатих музичара одржава и „Импровизација старе драгачевске свадбе“. Младенци одевени у народну ношњу, на коњима, праћени сватовима шетају улицама Гуче и долазе до позорнице Центра за културу где се изводе свадбени обичаји карактеристични за драгачевски крај.
„Дефиле учесника у програму“
Први пут је организован 1962. године, знатно скромнијег садржаја него данас. Улицама Гуче шетају трубачки оркестри, изводећи нумере својствене крају из кога долазе. Иза њих су певачке групе и културно-уметничка друштва. Сви одевени у народне ношње чине заиста невероватан призор. И сваке године, све више сабораша се окупи да поздрави своје фаворите, пожелећи им срећу пред излазак на главну позорницу.
„Народни вишебој“
Мушка надметања у скоку у вис, бацању камена с’ рамена, рвању и гађању „кроз прстен јабуке“ постала су део програмских садржаја још првог саборовања. Победнику у свим дисциплинама припада симболичан назив „ арамбаша“.
Храна као врхунац хедонизма
За све љубитеље хране и пића , Гуча је прави одабир. Не дозволите да одете кући, а да не пробате свадбарски купус, добро печење и домаћу ракију. Без тога нема правог саборовања. Као драгачевски специјалитет, локални мештани издвајају свадбарски купус. Можете га пробати било где у Србији, али његов укус зачињен звуком трубе кажу да је јединствен.
Више информација
Време и место одржавања
Август, Гуча
Програм
Програм за 2021. годину биће прилагођен у складу са тренутном ситуацијом у вези пандемије.
Занимљивости
Највише награђивани трубачи:
Фејат Сејдић
У Бојнику, 1941. године рођена је истинска трубачка легенда. Трагом породичне традиције, Фејат је свирао трубу више од 40 година и формирао себи својствен музички стил. На Сабор трубача први пут долази 1969. године. Његову каријеру обележило је укупно 9 награда у Гучи, што га чини највише награђиваним трубачким уметником. За мајстора трубе проглашен је 1991. године.
Милован Бабић
Рођен је 1950. године у Крвавцима, код Ужица. Трубачки занат пекао је у оркестру Миливоја Станимировића, све до 1971. године када окупља оркестар под својом управом. На сабору је стекао 11 награда али по значају нижих од Фејата Сејдића. Остаће упамћен као представник Гуче на „Светском фестивалу културе младих“ у Хавани.
Слободан Салијевић
Трубачко умеће пренео му је отац Осман, па се још као дете знало да ће од њега бити врстан уметник. Рођен је у Прекодолцу код Владичиног Хана 1961. године. Препознатљивог стила, врло брзо је постао популаран, па га публика у Гучи и дан-данас памти. За мајстора трубе проглашен је 1994. године. Сениорско такмичење напустио је са 9 награда.
Бакија Бакић
Рођен је 1923. године у Врању. Бакијина вештина музицирања оставила је неизбрисив траг у историјату сабора трубача. Памти се његов први долазак 1963. године када су публика и жири остали затечени његовим маестралним извођењем. Титулу мајстора трубе стиче 1991. године. И дан-данас је идеал многим трубачима. Не прође ниједно славље у Јужној Србији без Бакијиног популарног „Ромског чочека“. На тргу Горње чаршије у Врању, доминира спомен-биста овог великог уметника.
Рака Костић
Познатији као велемајстор са истока, Рака Костић, рођен је 1927. године у Лукову. На сабору трубача први пут се појављује далеке 1963. године негујући потпуно нови правац трубаштва уносећи ноту влашке народне музике у надметање. Своје највеће признање добија победом на „Европској смотри фолклора“ у Штутгарту 1974. године. Његову каријеру обележило је 7 награда у Гучи и као врхунац долази мајсторско писмо 1991. године. Оно што је Бакија Бакић у Врању, то је Рака Костић у Бољевцу.
