Села Драгачева

Село Бели камен назив је добило по кречњачкој стени која се налази на коси која дели Котрашко-Вучковичку реку од Моравице. Територијално се граничи са Котражом, Вучковицом, Трешњевицом, Миросаљцима и Лисом. Мештани овог села врло често истичу да су они заправо из Котраже. Нема прецизних података када је Бели камен настао али се зна да је све до 1827. године, био заселак Вучковице и Котраже. Чак се у неким списима 1815. године помиње име Вуја Белокаменца који је потукао у свом селу неке Турке. Становништво на овом подручју је махом досељеничко. Највећа досељавања догодила су се у XVIII веку, углавном из околине Сјенице, Требиња али највише из Црне Горе.

Сеоске куће расуте су махом по странама док има неких и у долини Котрашко-Вучковичке реке. Велики део подручја овог села је под обрадивом површином. Мештани се углавном баве гајењем кромпира и малина.

Вича је једно од највећих села у Горњем Драгачеву. По последњем попису 2011. године Вича је имала 971 становник. Од Гуче је удаљена 10-так km. Ово село се први пут помиње у турском катастарском попису из 1476. године као село у саставу кадилука Брвеник, али под називом Горушица, како се данас зове један део села и река. Касније у попису из 1572. године село се помиње под називом Милетићи. Данашњи назив Вича први пут јер забележен у списима из 1818. године. Легенда о настанку назива каже да су се у ово село упутили неки људи који се договорише да вичу уколико наиђу на неко насеље. Дозивајући се тако преко брда, настаде назив Вича.

Црква у Вичи посвећена је Светом Пророку Илији, коначно је сазидана 1931. године залагањем свештеника Милана Недовића и учитеља Александра Суханова (Руса). Пре тога, у насељу Рељевац постојала је црква подигнута на темељима манастира Рељевца, који су срушили Турци. Сматра се да је она имала службу све до 1840. године.

Као значајан локалитет издваја се и Стојковића градина на надморској висини од 533 м. Налази се у засеоку Доњи Бријест. Истраживања сведоче да је ово утврђење зидала Проклета Јерина.

Вичани ће увек, као знамениту личност из овог села издвојити Марка Пајића, учитеља по коме вичка школа и данас носи назив. Рођен је у овом селу 1850. године, школовао се у тада у престижној београдској гимназији, па је након сукоба са професором накнадно своје школовање довршио у крагујевачкој гимназији. По завршетку гимназије уписује Правни факултет. Био је један од првих ученика Светозара Марковића, ширећи његове идеје и кроз бројне часописе и новине. Залагао се за слободу и људска права, па је чак по проглашењу Милана Обреновића 4 године провео у тамници. Свом завичају значајно је допринео радећи као први учитељ у новоотвореној основној школи. Умро је у својој 38 години.

У јуну 2019. године, ово село је задесила незапамћена поплава, када су сва домаћинства недалеко од тока реке Бјелице поплављена.

Село Властељице се налази на јужним падинама планине Јелице. Граничи се са Каоном, Брезовицама и Милатовићима. У народу постоји прича о постанку имена села. „Када је Сибињанин Јанко доживео пораз са војском на Косову, дође у данашњу Властељицу, на конак код једног човека, домаћег властелина, који га добро угости. На растанку Јанко му рече: „Да бог да ти се власт никад не укратила, него да си богат и властан до века.“ Тог човека у селу позваше Властељица и тако читаво село доби назив.

У Властељицама су куће удаљене једна од друге, насеље је разбијеног типа. Највише је насељени део планине Јелице, између извора потока Вучице и Властељичке реке. Породице у Властељицама су углавном староседелачке и спадају у најстарије породице у Драгачеву. О томе сведочи и чињеница да све породице имају исту славу.

Село Вучковица налази се у Горњем Драгачеву и граничи се са селима: Лисом, Доњим Дубцом, Вичом, Белим Каменом, Пшаником и Лукама. У народу је непозната легенда о настанку назива овог села, али постоје подаци да се под овим именом село помиње у тефтеру из 1572. године. Најстарија породица у Вучковици су „Дукањци“, док су остале углавном досељеничке – највећа досељавања су се догодила око 1809. године са подручја Сјенице, Моравичког и Драгачевског среза.

У Вучковици је забележен и један од најстаријих примитивних облика становања – кућа кровињара , власништво Јованке и Илинке Поповић, стара преко 160 година.

Због велике површине под шумама (550 хектара) Вучковичани су познати по производњи ћумура. Ћумуране којих има доста смештене су углавном ближе шуме и потока, да би се гашење ћумура лакше спровело. И дан данас у селу постоји неколико предузећа која се баве прерадом дрвета.

Локалитет Градине (изнад Врањаче) на надморској висини од 638 м предложен је да буде под заштитом. Сматра се да су очуванио бедеми овог утврђења повезани са најездом Хуна на Балкан половином V века. Познато је да је селом пролазио и стари римски пут који је водио до Сјенице.

Језеро Голи камен настало је 1980. године као вештачка акумулација са идејом да се вода користи за водоснабдевање села и околине. Заузима површину од 7,4 хектара и налази се у прелепом шумском окружењу. Представља значајан потенцијал за развој излетничког и риболовног туризма.

Горачићи представљају највеће село у општини Лучани и по пространству и по броју становника. Кроз историју се помиње као село Горачић или Горачићи. У детаљном попису из 1528. године помиње се као село у саставу пожешке нахије.

Ово село се налазило у саставу пожешке нахије све до 1818. године када је за старешину постављен Сима Радовић из Каоне, тако да већ 1821. Гучки срез мења назив у Горачки срез.

За историју овог села значајна је Горачићка буна која се догодила 1893. године. Тада је у сукобу између радикала и либерала страдало 18 мештана, борећи се за своја права стечена на среским изборима. Данас се у овом селу, у згради некадашње општинске суднице налази музејска поставка посвећена овом немилом догађају.

Горачанци су се од давнина истицали као добри и храбри ратници. За исказано јунаштво међу најодликованијима се истичу Будимир Давидовић (један од најодликованијих бораца Првог светског рата, носилац Карађорђеве звезде) и Милутин Раковић ( такође одликован Карађорђевом звездом.)

Истраживања указују на чињеницу да се у атару овог села, на обронцима планине Јелице некада копала руда. О томе сведочи и налаз средњовековног алата недалеко од Црне стене. У засеоку Расовац мештани од давнина користе угаљ, који копају уз обалу речице Рајинац.

Јужне падине планине Јелице и врхови Црна стена (929 м), Голо брдо (901м) и Врањача (789м ) надвисују село. Неједнака надморска висина генерално на нивоу читавог села, омогућава да се мештани подједнако баве и сточарсвом и земљорадњом. Преовлађују воћарске културе – јагоде и јабуке.

У овом селу са поносом ће истаћи, да је овде 1920. године рођена Олга Луковић Пјановић – истраживач, историчар, доктор друштвених наука, познавалац 9 језика и аутор познате књиге „Срби… народ најстарији“.

Шаховски клуб „Јелица“ из Горачића, већ годинама уназад је државни првак и у женској и у мушкој категорији. Управо ова чињеница била је покретачки мотив организаторима „Сабора кумова“ да окупе љубитеље шаха широм Србије. Ова манифестација првобитно је организована у виду надметања кумова у шаху, а данас је допуњена такмичењима у бројним спортским и гастрономским дисциплинама.

Горњи Дубац настао је 1827. године раздвајањем јединственог села Дубац на Горњи и Доњи. Назив Горњи Дубац датира од надморске висине на којој се налази село, где највиши врхови достижу 900-1000 м. Највиши врх овог села је Самарина (1099м). У ценралном делу Горњем Дубца се налази школа, амбуланта, месна канцеларија, ловачки дом и продавница. Све до 1902. ово село је било највеће по простанству у Драгачеву, јер су њему припадали Толишница и Пропљеница.

Једна од најстаријих кућа (брвнара или талпара), стара око два века, власништво Јована Мисића, предложена је да се заштити као народно градитељско добро.

Горње Драгачево, као планинаска област а самим тим и Горњи Дубац карактерише претежно планинска клима са оштрим зимама, велим снежним покривачем који се задржава до фебруара, а на Чемерну чак и до априла.

Планина Чемерно припада групи Динарида и простире се у дужини од 30 км, северно од Студенице. Највиши врх је Смрдључ ( 1579 м) на западној страни гребена. Помало непријатан назив врха ове планине потиче из 1915. године, када се овде одиграла једна од одлучујућих битака у Првом светском рату између српских и аустро-угарских војника, због непријатног мириса који су ширили лешеви страдалих са обе стране. Зато се данас на врху ове планине налази крст. Ова шумовита планина са местимичним пашњацима на којима се налазе сточарске колибе, веома је богата водама и бујном вегетацијом. Посебно је атрактиван правац са јужне стране планине, где се налази испосница Св. Саве.

Иако се овај крај дуго година третирао као заостао и сиромашан, беспутан и удаљен од било какве цивилизације, непрегледне мирисне ливаде, борове, јелове и букове шуме чине да ко год дође на Чемерно каже да је лепше од Златибора. Стога, није ни чудо што су Обреновићи и овде имали своје сувоте. Летње дане је овде највише проводио господар Јован обреновић.

Село Горња Краварица назив је добило по речном току Краваричке реке која извире у горњим Ртима. Ушушкано између брдско-планинских венаца Голубца, Крстаца и Драче ово село расуто је по благим странама и косама, које се од речне долине уздижу ка северу до Баралића, Илића брда и Ошљевца.

Први помен Краварице датира из 1525. године када је припадала Ужичкој нахији. Најстарије породице – Станојевићи, Даниловићи, Радичевићи и Богићевићи су на овом простору од давнина и непознатог су порекла.

Трагови прошлости осликавају и старост Горње Краварице. Римски бунар на Голубцу указује на насељеност ове територије Римљанима (II – IV века). Поред њега уочени су и остаци турског пута који је ишао од Горње Краварице преко Ртију до Каоне.

После Боја у Ртарима (1815) и претходног на Љубићу, хватајући се шума и потока Турци су бежали са својим породицама преко Краварице ка Моравици и даље према Ужицу. Срби су их гонили и редом секли штедећи њихову нејач. Позната је изјава Кнеза Милоша који је тада изјавио:“ Ту ја моја два топа повратим и њихове робове ухватим, а наше које су са собом повели повратим…“

Мештани Горње Краварице баве се сточарством и земљорадњом, а последњих година и интензивно пчеларством. Неколико домаћинстава поседује и око стотину друштава (кошница).

Породица Радичевић је на свом поседу 2005. године изградила етно- домаћинство „Вајати“ пружајући кроз инфраструктуру и садржаје, врхунске услове за истински одмор на селу. Осим смештајних капацитета породица Радичевић поседује и погоне за прераду млека и производњу домаћих воћних сокова.

На десетом километру од Гуче ка Чачку налази се село Граб. Легенда каже да је име настало по оснивачу села чија кућа се налазила поред великог дрвета граба, па кад би га год питали где живи, он је одговарао „код граба“. По томе је и село добило назив Граб.

Село Граб се простире на три велике, широке косе које се од планине Јелице благо спуштају према Рогачи. Иако се налази на нешто већој надморској висини, постоји доста земље слабије родности, па се мештани углавном баве воћарством и сточарством. Управо је неплодна земља разлог зашто се доста становништва преселило ближе Морави.

Први помен овог села под другим називом Срчиковац забележен је у турском дефтеру из 1528. године. Тада је припадао Пожешкој нахији, срезу Гучком. Гледајућуи по старини породица, чак 7 породица се налази на овом подручју још из XVIII века. Остале фамилије досељене су за време Карађорђевог похода на Сјеницу.

Археолошко налазиште Градина на Јелици смештено је на једном од највећих врхова Јелице. Истраживања показују да се ради о римском кастелу , са кога су Римљани контролисали путне правце долином Мораве и Драгачева.Прва ископавања су спроведена 1984. Године, трајала су две године а настављена су 1989. године. До сада су откривене четири базилике.Поред уломака керамике пронађени су и бројни фрагменти, стакло, разно оруђе, стреле као и златник Јустинијана II, кован у Цариграду око 570. године. Сви пронађени остаци део су поставке Народног музеја у Чачку.

Његово Величанство краљ Александар I Kарађорђевић, ујединитељ велике Југославије у част Драгачевцима погинулим у ратовима од 1912 -1918. године подигао је мермерну спомен- чесму Русовачу 1927. године на Караули, на Јелици.

Губеревци, ово типично подјеличко село простире се на површини од 21,7 км². Централни део села налази се на истакнутом брегу по име Дубље. Ту је четворогодишња школа (испостава Основне школе у Горачићима), локална продавница, кафана, откупна станица и аутобуско полазиште и долазиште.

Постоје две легенде које се везују за порекло имена овог живописног, драгачевског села. Једна се односи на период пре и после Косовског боја, када су у овом селу били присутни Ђурђевићи чији подмладак је учетвовао на Косову и нико се од њих није вратио у завичај.Њихов предак када је дошао у ово село наводно је рекао: „Нашао сам један губер земље и ту се настанио.“ Сматра се да је село тако добило назив.

По другој легенди се приповеда да је Св. Сава идући падинама планине Јелице (где постоји стопа у камену – Савина стопа), уморан сео да се одмори па га је опчинило пространство пред њим. Тада је рекао задивљен: „Ја лепог губера земље“. Тако настаде назив Губеревци.Први пут под овим називом помиње се у саставу Пожешке нахије по турском дефтеру из 1476. године. Турски дефтери сведоче да је ово село веома стара насеобина.

Падине планине Јелице, недалеко од Црне стене ( између Губереваца и Горачића) богате су минералима, који су некада експолоатисани, о чему сведоче остаци рудокопа из римског периода. На овом подручју пронађена су лежишта угља. На брду Главица ( иза Савине воде), откривена је гвоздена- оксидна руда.

Природа је овај крај несебично даровала, па посебно можемо истаћи два стабла ( заштићене споменике природе) – стабло беле врбе (старо око 60 година) и дрена ( старо више од 200 година).

Међу познатим Губеревчанима истичу се Дмитар Мито Ракићевић (један од првих студената медицине у Србији), Раде Плазинић (организатор Горачићке буне), Радојица Страњанчевић ( носилац Карађорђеве звезде) и многе друге знамените личности.

Насеље под називом Гуча (село) готово је кружно обавијено око истоимене варошице. Село Гуча је све до 1893. године, када је и варош званично проглашена,обухватало је и територију данашње варошице. Назив Гуча, по једној легенди, настао је по голубовима гугуткама који гучу, док је по другој легенди настао по народу који се од Турака прикривао, гучио.

Први помен Гуче датира још из турског дефтера из 1476. године. Село Горња Гуча се потом помиње и 1528. године. Каснијих година све до XIX века слабо има података о „турском времену“ у овој варошици. Почетком XIX века помиње се као засебно село Велес, данас засеок Гуче. Зграда старе општине налазила се у некадашњим просторијама Дунав осигурања (на углу Проте Гучанина и улице Републике) а потом све до 1963. године у згради до црквене порте.

До 1863. године Гучани су живели у брвнарама и полубрвнарама. И остале помоћне зграде биле су од дрвета. На сред куће налазило се огњиште, где су се спремала јела. Изнад у крову се сушило месо и висиле су вериге са окаченим бакрачом. У кући се налазио дрвени инвентар, почев од  дрвене трпезе са троножним столицама па до посуђа. Спавало се на поду, на слами прекривеној чаршафом од тежине. За осветљење до појављивања петролејки користио се луч. Наши преци користили су чисту изворску воду са извори којих овде има заиста доста. Готово свака породица одрастала је на хлебу, качамаку, бунгуру, цицвари, „белом мрсу“ уз врло мало кромпира, пасуља и воћа и поврћа.

После Другог светског рата, на раскршћу у Белици постојала је пекмезара из које се пекмез извозио највише у Енглеску. Рад ове покмезаре потиснуло је коришћење воћа за производњу ракије. Готово да нема куће у Драгачеву која нема своју домаћу ракију.

Становништво се раније доста бавило и овчарством. Вуна се користила у домаћој радиности за израду: гуња, чакшира, рукавица, шалова, чарапа…Конопља се сејала за обраду тежиновог платна за шивење кошуља, веша, чаршафа….

Као и у сваком селу, тако и у гучком, мештани су се окупљали за празнике, посебно црквене на народним саборима. То је било леп повод за сусрет са пријатељима, комшијама и родбином а и за виђања и дружења момака и девојака. И дан данас се сабори одржавају, али у нешто мање традиционалном изворном маниру. Три најпознатија сабора у Гучи одржавана су за Трећи Васкрс, летњи Аранђеловдан и за Покров Пресвете Богородице.

У најстарије гучке породице спадају Протићи, Икодиновићи и Анђелићи досељене до краја XVIII века. Друга велика имиграција догодила се после Првог српског устанка, док се значајан број породица доселио ницањем првих предузећа и задруга после Другог светског рата.

Трагови старих цивилизација уочени су и на подручју Гуче. Народни музеј из Чачка 1956. године обавио је археолошко истраживање када је на Гротници откривено 11 праисторијских хумки. Сматра се да је на овом локалитету био мађарско-турски бој, када се по претпоставци војска Јанка Хуњадија потучена на Косову 1448. године, повлачила преко Сјенице и Драгачева. Турци су их потукли па због великог присуства костију ( грот-костију) ово место назваше Гротница. На овој локацији је 1969. године откривена статуа богиње од глине рађена пре 4000 година, коју су тадашњи истраживачи назвали „Прва дама Драгачева“. И други значајни локалитети указују на постојање грађевина од давнина: Брег (неолитско насеље), Селиште, Кућиште, Кућетина, Дуварина и Меанчине.

Село Гуча обухвата и засеоке Врањицу, Корнет, Велес, Крстац, Драча и Белицу.

Дљин је просторно једно од већих села у доњем Драгачеву.Не постоје легенде о настанку назива овог села, једино се зна да није српског порекла. У турским катастарским пописима се помињало село Љубомир, а нешто касније у XVII и XVIII веку село под називом Длин и Гљин. Године 1895. Дљин је био и седиште општине којој су припадали Лучани.

Подручје овог села захвата простор између реке Бјелице (њеног ушћа) и Западне Мораве. Већи део је брдораван, јако заталасан, са пуно коса, брегова и долова. Мањи део села са леве стране реке Бјелице обухвата најплодније земљиште које је уједно и водоплавно. Годинама уназад су поплаве чиниле велику штету мештанима Дљина и Ђераћа.

У пределу Кратовске стене налази се железничка станица „Драгачево“ на прузи Чачак – Пожега. Првобитно је пруга била уског колосека ( изграђена 1911. године) а почетком XXI века је електрифицирана и проширен је колосек.

Дљин сматрају предграђем Лучана, место је густо насељено и последње две деценије индустријализовано. Фирме „Логос“, „Максима“, „Метал“, „Стаклореклам“,„Пан-експрес“, „Хидрокомерц“ и др. на овом подручју запошљавају значајан број људи.

Ово место обележили су и познати хајдуци крајем XIX века, међу којима је најпознатији био Недељко Игњатовић. По Светолику Ранковићу он је био узор за лик чика Вуја у роману „Горски цар“. Овај чувени озлоглашени хајдук „цар горски“ имао је и свој печат са именом.

На северној страни Дебеле горе, изнад Западне Мораве налази се јединствено светилиште – Збег-црква Кађеница. У овој пећини су Арнаути из састава турске војске 1815. године погушили жене, старце и децу из оближњих села. Народ је ову пећину уредио као збег-цркву у част страдалим жртвама. Ову светињу освештао је владика Николај Велимировић.

Трубачки оркестри у Дљину постојали су још пре почетка Драгачевског сабора трубача. Прва трубачка смотра у Гучи била је прекретница за велики успех оркестра Драгана Јовановића Лафа из Дљина, који се кући вратио са наградом најбољег оркестра.

Ово село називају често и селом ткаља. Седамдесетих година готово да су све жене у селу знале да тку. Ткале су на старим разбојима, и да се одену и да се прехране. Данас је то нешто другачије.

Доњи Дубац је планинско село, које је све до 1827. године било нераздељено са Горњим Дубцем. Разлика у њима је једино у надморској висини, Доњи Дубац обухвата нешто ниже пределе. Најстарија породица су Караџићи, који су на овим просторима још од Косовског боја.

Велики утицај на развој овог села имала је Рајка Боројевић, која је основала прву задругу жена у Србији, а већ 1978. године изграђен је и дом.Она је током Другог светског рата боравила у кући Спасоја Тадића, заволела је Драгачево, па је решила да се после рата врати и помогне женама у селу да остваре неке своје приходе. Обично су све жене у селу биле домаћице без неке сопствене зараде. Рајка, по занимању учитељица, решила је да организује течајеве ткања, жене су израђивале разне производе ( тепихе, прекриваче, ћилиме, завесе, одевне комаде) а потом их уз помоћ Рајке и планисаре. За време свог постојања задруга је забележила преко 200 изложби широм света. Интересантно је да су жене из Драгачева урадиле и неколико костима за Јованку Броз, жену бившег председника Тита. О њиховом успеху и раду сведоче и највиша државна признања на републичком нивоу. По угледу на драгачевску задрругу жена основана је задруга у Сирогојну, данас највећи извозник производа од вуне у Србији. Убрзо после Рајкине смрти задруга се суочава са бројним финансијским проблемима па је 90-тих година коначно престала са радом.

Као значајан туристички локалитет у Доњем Дубцу издваја се „Кућа Тадића“. Током Другог светског рата у кући Спасоја Тадића илегално је боравио брат Рајке Боројевић, Бранко Шотра, академски сликар и графичар који је на зидовима ове куће оставио читав опус слика. У недостатку сликарског материјала, као боју је користио жуманца, гареж и млеко. Тако су настале живописне фреске, које су заштићене као културно добро 1981. године.

Ово драгачевско село сматра се и зачетником сеоског туризма на овом подручју. Прва сеоска домаћинства са понудом смештаја у аутентичном сеоском амбијенту и домаћом храном, имала су прилику да прихвате бројне туристичке групе из Београда и Новог Сада. И дан данас многи Београђани управо у овом селу граде своје викендице.

Доња Краварица простире се низ побрежја средишњег тока Краваричке реке, а окружена је селима Горњом Краварицом, Лисом, Лопашом, Вировом, Церовом и Драгојевцом. Ово село се помиње доста раније и пре 1525. године када је одржан турски катастарски попис. Подаци указују да је ово село било насељено пре настанка Горње Краварице.

О настајању и старости цивилизације на простору овог села сведочи некропола Бабињак (410 м), која потиче из бронзаног доба и у потпуности је истражена. Откривене су три хумке, као и остаци урни спаљених костију, здела и др. Рудник код Тројана налазио се на источној страни Вуковића брда, где су запажени трагови коришћења руде у доба Римљана. У близини овог брда налазе се и зидине карауле турског спахије Зелентаровића.

Два стабла лужњака старости око 400 година на потезу Ђурђевак заштићена су природна добра и представљају остатке прашумских комплекса на овом простору. Стабло брезе у овом селу је такође заштићени споменик природе.

У Горњој Краварици је 1890. године подигнута школска зграда. Данас функционише као четворогодишња школа, испостава Основне школе „Милан Благојевић“ из Лучана.

Село Дучаловићи је једно од највећих драгачевских села. Не постоје легенде о настанку назива овог села, сматра се да се порекло везује за презиме неког влашког братства или племена. Дучаловићи су окружени са седам села: Овчар Бања, Паковраће, Ртари, Марковица, Негришори, село Лучани и Дљин. Село се уздиже од Овчар Бање до Дебеле горе и Короње, па све до врха Овчара (986м) са кога поглед пуца на пространо Драгачево. На подручју овог села налази се извор минералне воде, температуре до 30 степени, која је погодна за лечење болести костију и зацељење рана. Један од најлепших потока у прелепом шумском оркужењу – Бањски поток, мета је посетилаца последњих година. Својим невероватним призором никог не оставља равнодушним.

Остаци материјалне културе, посебно манастири – Сретење и Св. Тројице, сведоче да су Дучаловићи веома старо насеље. Први писани помен овог села потиче из XVI века. Дучаловићи су једно од најстаријих насеља по старини становништва. Претпоставља се да има четиристо година од како су прве породице дошле у ово село. Већина њих доселила се са подручја Бијелог Поља, Нове Вароши и Херцеговине.

Доста старина је откривено на простору овог села. На локалитету Дубовац пронађени су трагови античке вароши Дубраве.

Извори писмености се везују за Овчарско-кабларске манастире, у којима су калуђери били и први учитељи. Најзначајније је деловала Сретењско-тројичка школа.

Манастир Сретење судећи по архитектури потиче из XVI века. У оквиру манастирског комплекса се налази зидани конак из 1847. године, а на западној страни и мањи подигнут 1845. године. Манастирска црква је једнобродна грађевина. Унутрашњост храма су живописали молери Живко Павловић из Пожаревца и Никола Јанковић са Охрида. Током свог постојања манастир је неколико пута бивао опустошен и рушен, па чак и бомбардован 1941. године. Данас манастирски комплекс одржава сестринство.

Манастир Св. Тројице по својој архитектури је најлепши у клисури, први пут се помиње у једном турском дефтеру из 1572. године. Конак је подигнут 1844. године. Основа цркве представља типично остварење рашке градитељске школе. У два маха Немци су бомбардовали овај манастир. Тада су разорени конак и звоник, а потпуно је изгорела библиотека са архивом.

Манастир Преображење налази се насупрот места где се некада налазио стари манастир, са друге стране Западне Мораве, који је срушен 1911. године изградњом железничке пруге Чачак – Пожега. Нови манастир подигнут је 1938. године и од тада обавља значајну мисију у Српској православној цркви. Братство живи као некада, потпуно монашки по светогорским правилима.

На врху Овчара је седамдесетих година изграђен преко 100 м висок ТВ релеј и подигнута зграда са сталном посадом за потребе Радио телевизије Србије. Овај ТВ релеј је бомбардован и потпуно срушен 1999. године. Почетком XXI века подигнут је нови, мањи и функционалнији.

У јулу 1941. године у овом селу је инсталирана прва радио-станица ЦК КПЈ у Драгачеву „Слободна Југославија“, којом је руководио академик Павле Савић.

Бранко В. Радичевић (1925 – 2001) иако није рођен у Дучаловићима, задње деценије свога живота проводио је у овом селу, где је написао многе књиге о драгачевском крају и људима. Објавио је преко 70 књига. За развој овог краја значајан је и као један од организатора првог Драгачевског сабора трубача.

Ђераћ је најмање село у општини Лучани. У архивским документима се помиње као Ђераћ, Ђурађ и Ђераћи. Не постоји легенда о настанку назива овог села, већ се сматра да исто као и код Дучаловића води порекло од влашког братства.

Први пут се помиње у турском катастарском попису Влаха Смедеревског санџака из 1528. године. Од претка Матијаша, настала је данас најбројнија фамилија у Ђераћу Матијашевићи.

Просторно, подручје села Ђераћ захвата северо-источне падине Крстаца (629 м) и део између реке Бјелице и пута Лучани –Пилатовићи.

Непосредна близина градског насеља Лучани, а посебно хемијске индустрије, умногоме је утицала на савремено обликовање села и побољшање животног стандарда. Иако се по месту боравка воде као мештани Ђераћа, због близине Лучана користе све погодности боравка у варошици.

У народу постоје три легенде о пореклу имена села Живице. Једна је да се у селу из којег је некад давно у рат отишао велики број људи, изненада појави један старац. Око придошлице се појави народ, питајући га шта је са осталим, али је старац ћутао и непрекидно понављао : „Само сам ја овде жив! Само ја. Ћутите и живите, живите!“ Од тад овом селу оста име Живица.

Друга је да двојица сељака из овог села по повратку из рата, не нађоше успут ништа за јело осим једног ораха. Глад их исцрпи, па су једва стигли у село. Један је одмах умро, а други је остао жив. Па тако од речи жив, настаде назив Живица.

Трећа, која је и највероватнија, да је у селу некада био рудник живе, тако да по живи село доби назив Живица.

Живица је почела да живи још у XV веку. У овом селу је постојала и четвороразредна основна школа као издвојено одељење матичне школе у Горачићима. Због све мањег броја ђака седамдесетих година XX века је престала са радом.

Пре три деценије у овом селу је изграђено војно стрелиште, које сад углавном користе ловци. У Живици се већ десет година одржава Сабор ловаца из целе Србије.

Најквалитетније лежиште камена-пешчара за израду надгробних споменика и крајпуташа, камена за тоцила, брусева, воденичког камена, поред Пухова и Ртара налази се у овом селу.

Ово село изродило је и бројне значајне личности. Милинко Милутиновић, радикални вођа, председник горачићке општине и народни посланик у Српском парламенту (1932.) борио се за сељачка права. Широј јавности је познат и певач народне музике Раде Јоровић, такође из овог села. Мештани овог села, па и Драгачевци увек су истицали велики успех у кошарци, српског репрезентативца Бранка Јоровића, који је одрастао у Живици.

Зеоке су једино село у Драгачеву које се не помиње у турским катастарским подацима. Сматра се да је у то време ово село постојало али под другим називом – Којић,Којиће или Книће. У познатој народној песми „Бој на Чачку“ ( 1815.) наводи се: „И тридесет живијех Турака доведоше у село Коиће“… Сматра се да су уствари у питању данашње Зеоке.

Име села Зеоке, који има облик множине, највероватније није српског порекла. У народу се са колена на колено преноси прича да су Којићи добили име по неком Турчину, спахији Који. По народном казивању у првој половини XIX века десио се неки спор око шуме између заселака, којих има четири (Брежђе, Зеоке, Којићи и Скок). Због зеленила, шуме, зељки, село прозваше Зеоке.

Крајем маја 1815. док је трајао Бој у Ртарима, по повратку је у ово село стигао Милош Обреновић.Том приликом је за несебично јунаштво највишим војним одликовањем ( Карађорђевом звездом) одликовао Миладина Ђоковића и Михаила Ђуновића.

Ово подјеличко село простире се на југозападним падинама ове планине и уздиже до 387 м из долине реке Врањице, па преко Скока, Главице и Крљанског брда све до планинског венца, између Крушевља до Белог брда.

Зеоке од 1810. године припада тијањској црквеној парохији, као и данас. Ктитор, Зеочанин Миодраг Алексић 1994. године саградио је цркву посвећену Светом Василију Острошком Чудотворцу.

Најтрагичнији догађај за ово село збио се током Другог светског рата, средином 1943. године, када је бугарска казнена експедиција запалила 49 кућа и 250 других грађевина и читаво село завила у црно.

Каона територијално гравитира ка Краљеву, јер се налази у јужном делу лучанске општине. Од административног седишта општине удаљена је 30 km. У атару овог планинског села према последњем попису живело је 384 становника.

Постоји неколико легенди о настанку назива овог села – по једној Каона је добила име по глибу- калу, јер у кишним данима у селу има много блата. Друга легенда ипак каже да је турски бег из Карановца ( Краљева) послао свог момка да изабере најлепшу девојку у селу, коју је поодавно осмотрио. Међутим, сељани смислише превару и доведоше три сличне девојке. Момак се тада збуни па изговори: „ ка ова, ка она…и тако настаде назив Каона. У турским архивским документима се прво помиње 1476. године под називом Каун.

Каона је просторно оивичена са три величанствене планине: Јелицом, Троглавом и Чемерном. Ову предивну сеоску амбијенталну целину пресецају чисте речице које припадају сливу Ибра и Западне Мораве. Ово село карактерише и изузетно богатство шумских комплекса, као и разноврсност биљног и животињског света.

Прва сеоска туристичка домаћинства никла су у Каони 1980. године, када је и основано туристичко друштво са седиштем у Каони. Тада а и дан данас ово село је имало бројне предуслове за развој туризма: раскошне природне лепоте, чист ваздух, богату споменичку баштину, домаће специјалитете као и бројне друге ресурсе. Већ 1989. године регистровано је 3.903 ноћења само у овом селу.

Добровољним прилозима мештана изграђен је и опремљен туристички дом на излетишту Ајдучка чесма, на обронцима Јелице. Током зиме туристи су користили и ски-лифт на скијалишту у Каони.

На иницијативу свештеника Аврама Кнежевића и уз сагласност Министарства просвете и образовања основна школа у Каони почела је да обавља своју делатност 1869. године. У почетку су само добровољци похађали наставу, али нешто касније  увођењем четворогодишњег програма, све више Каонаца је био зантересовано за образовање. За време Првог и Другог светског рата школа је имала прекиде у раду, а био је случај и да се настава одржавала ван школске установе. Од 1950. године основна школа у Каони функционише као осмогодишња. Ову основну школу поџађали су неки од данас познатих доктора наука и академика.

Црква у Каони посвећена је Усекованију главе Св. Јована. Пре него што је подигнута, верницима су служиле Борова црква у Доњем Дубцу и црква брвнара („Лучева црква“) у Милатовићима, које су страдале у пожарима. Црква се налази у непосредној близини Основне школе „Вук Караџић“, крај пута Гуча – Каона- Краљево. Основали су је свештеник Павле Кнежевић и његов стриц Михаило из Властељица. Зидана је од 1825. до 1827. године. Ктитори су били капетан Симо Радовић из Каоне и кнегиња Неранџа Кнежевић из Властељица. Обновљена је 1935. године услед растрешености и склоности паду јужног дела цркве. Трихоналне основе, без кубета и рустична, каонска црква је дело домаћих мастора који су поштовали норме традиционалног градитељства. Иконостас је дело Јања Молера ( Јована Стергевића), врсног и цењеног уметника из 1831. године. Поменути иконостас је уклоњен и 1961. године урађен је нови – аутор је Младомир Тодоровић, пореклом из Негришора. Унутрашњост цркве нема фреско-декорацију, нити постоје подаци да је она некада постојала.

             Као знаменита личност из овог села и уопште личност од значаја за српску историју издваја се Милић Радовић.Рођен је у каонској породици 1775. године. Своје момачке дане провео је у хајдучији, па је у овом крају био познат као хајдучки вођа. Врхунац свог јунаштва истиче за време ослобођења Београда током Првог српског устанка када је са 37 одважних Драгачеваца отворио Стамбол капију, тј. улаз тадашњег ослобођеног града. Ценивши његово залагање током ослободилачких борби Карађорђе га је прогласио својим трећим побратимом и војводом. Истакао се и као учесник у Хаџи–Продановој буни 1814. године. По налогу кнеза Милоша Обреновића, који га је и сам прогласио сердаром драгачевским, убијен је у Пожаревцу 1816. године. Његово тело почива у дворишту Цркве Свете Тројице у Краљеву. Кнегиња Љубица, супруга кнеза Милоша 1824. године, издејствовала је покајање за учињени грех и наговорила кнеза да у част војводе Радовића сагради цркву у Краљеву.

Село Кривача простире се са обе стране Кривачке реке и Бјелице и представља једно од мањих села у општини Лучани.Пространо поље између Рћанске и Живичке реке најплодније је за обраду. Осим равничарског дела ово село карактеришу и блага побрђа. Шумских комплекса на простору Криваче има веома мало.

Ово подручје карактерише присуство пешчара на бреговитим косама, који је веома употребљив као грађевински материјал. Пешчар из Криваче коришћен је приликом изградње моста на Рћанској реци, а раније је представљао и базу за израду споменика крајпуташа.

Легенда о настанку назива овог села каже да су овуда пролазили неки људи, који су прелазили преко брда, па кад сиђоше у долину Бјелице скроз се покривише од глади. По томе тај крајолик назваше Кривача, која постаде једно мало, ушушкано село.

Први помен овог села датира из 1528. године, где се помиње као Доња Кривача. Кроз историјске податке се касније ово село помиње као Долна или Доња Кривача. Све до 1827. године Кривача је била заселак Виче. Више од половине становништва овде је староседелачко, што се повезује и са чињеницом да су од давнина долине река увек биле насељене.

И данас у Кривачи постоје две активне воденице, што је права реткост у данашње време. Негују се и стари занати, па породица Миловановић у свом власништву има коларско-ковачку радионицу.

Источном страном села, уз леви ток реке Бјелице, пролази асфалтни пут Гуча-Вича-Краљево.

Котража је, како легенда казује добила име по узвицима једног чувара имања цара Душана Силног, који пробуђен из дубоког сна рече: Ко тражи? Место на коме се налазило царско имање тада доби назив Котража.

Први помен овог села датира још из 1476. године, када се Котража налазила у саставу кадилука Брвеник у кнежини кнеза Павла. Кроз архивску грађу помињу се три дела овог села: Село Доња Котражица, Село Средња Котражица и село Горња Котражица. Сва три су припадала пожешкој нахији. Већина породица су досељеничке док је само породица Милинковић староседелачка. Почетком XIX века Котража је била једно од највећих села у Чачанско-рудничком крају. Тада су се у њеном саставу налазили и Вучковица, Бели Камен и Пшаник.

У бици на Љубићу Котражани су се истакли као врло храбри и борбени. Потукли су озлоглашеног Кара Мустафу и његову главу са још 40 коњаника послали кнезу Милошу.

Првобитна црква у Котражи подигнута је 1720. године у засеоку Чакаревићи. У њој се служба вршила све до 1873. године. Исте године подигнута је Црква посвећена Св. Ђорђу Великомученику у централном, развијенијем делу села. Градњу цркве је иницирао свештеник Милета Јовановић. За време Првог светског рата храм је значајно оштећен, јер су у њему Аустријанци држали заробљене  мештане а потом интернирали. Црква је једнобродна грађевина без кубета. Иконостас је 1938. Године урадио Иван Мељинков из Битоља.

На месту старе цркве у Чакаревићима, 2000. године породица Костић подигла је цркву посвећену Светом Великомученику Пантелејмону.

Прва приватна школа у Драгачеву почела је са радом у Котражи између 1822 и 1825.године. Наставу је похађало око 20 ученика. Ову школу похађали су и одрасли људи, који су били заинтересовани да се описмене. Основна школа у Котражи почела је са радом 1867.године. Данас функционише као осмогодишња, а похађају је ученици из Котраже и околних села.

Кроз Котражу пролази значајна саобраћајница, која повезује велики део западне Србије, па су се породице половином XX века бавиле и једним напорним послом – рабаџилуком. Они су воловском запрегом ( касније коњима) превозили до Чачка, Крагујевца, Краљева, Ивањице па и до Београда: со, кукуруз, пшеницу, шљиве, јабуке, стоку, дрва, грађу… Путовања су некад трајала и данима.

Котража је надалеко позната по извору, минералне, сумпоровите воде оптималне температуре. Мештани села је сматрају лековитом. Истраживања показују да овај извор постоји од давнина. На том месту данас постоји пригодна чесма.

Село Крстац смештено је на левој обали реке Бјелице и на источним падинама узвишених граничних висова Црне стијене, Љуте стијене, Бјелошевца, Бјелог камена и Крстаца.

Настанак имена села везује се за планину Крстац, на чијим се странама ово село и налази. Постоје тачни подаци да је село настало крајем XIX века, на простору старијег села Лисица. Књаз Милан Обреновић 1874. године донео је одлуку да Крстац више не буде заселак Лисица, већ постаје засебно село.

Подручје села Крстац нарочито је плодно. Најбоље њиве налазе се долином реке Бјелице, док се на косама и странама углавном гаје воћњаци. Мештани овог села успешни су у производњи малина, чијих засада је све више последњих година.

Један од значајнијих догађаја у Првом светском рату збио се баш у овом селу – Бој на Крстацу, 21. новембра 1914. године. Један део Ужичке бригаде је 20. новембра прешао Бјелицу а други део већ сутрадан. Тог дана, Драгачево је држала незапамћена магла, а Аустријанци су већ заузели Крстац и Бјелошевац. Захваљујући дејству наше бригаде која је реаговала са стране Рује, Аустријанци су потучени и приморани на повлачење. Остало је записано да им је одузето шест кола оружја и превезено у Чачак. И са наше стране било је доста жртава (115 погинулих, 238 рањених и 19 несталих војника). На месту овог историјског догађаја налази се спомен-обележје подигнуто 1971. године у част изгинулим ратницима.

Садашњи пут Гуча-Лучани (грађен 1950-1955) иде источном границом села и десном страном реке Бјелице, пролазећи тако целом дужином села.Траса аутопута Хоргош – Пожега планирана је делом кроз Крстац.

У Драгачеву постоје чак три села , чија имена имају корен – лис. То су у доњем Драгачеву Лис и Лисице, а у горњем – Лиса. Лис је једно од мањих села на овом подручју. Све до 1827. године Лис је био заселак Пухова. Граничну Лиса и Пухова чини река Бјелица.

Не постоји прецизан податак како је село добило име. Међутим, постоји предање по коме је некакав непријатељ освојио утврђење на Лишкој ћави, у коме није пронашао ни живе душе. Заповедник нападача јави свом војводи  како је све „листом опухало“. По речима лист и пухање, села добише име Лис и Пухово. У средњовековним списима село се помиње под називом Миракуш.

Од историјски значајних локалитета посебно се издваја рановизантијско утврђење на Лишкој ћави (699 м). Феликс Каниц при истраживању Драгачева овако је описао ово место: “ Из Гуче смо после сат времена јахања стигли на зараван брда Лиса, која је некада била јако утврђена. При ближем испитивању терена нашао сам римски каструм, чији је оградни зид био дебео један метар и захватао је површину дужине 500 корака.Кастел је био одлична осматрачница, са кога су се могли пратити потчињени сељаци. Он је имао улогу да чува и римску, путну мрежу од Овчара до Штурца и Островичке чуке. Народне приче говоре да је град зидала „проклета Јерина“, у коме је живела врло раскалашно. Како легенда каже сав камен за зидање је изношен на јарцу. Постоје и неке приче да се на овом месту одиграла битка са Турцима и да су они том приликом уништили овај град“.

Археолози Народног музеја у Чачку су у више наврата обављали истраживања на овом простору, последњи пут 2001.године. Уочени су остаци једне веће грађевине, као и две куле опасане бедемима. Брањена површина византијске тврђаве износи око четири хектара.

Некадашњи пут из Чачка до Ариља преко Ртара и Лиса и данас је у употреби. Зову га Придворички пут, у народу познат као „Ранковац“ (по радикалском прваку Ранку Тајсићу из суседног Пухова).

Раније се ово село звало Лисица. Многа драгачевска села па и ово, постала су на местима старих насеља, на њиховим селиштима. Име Лисице упућује се на животиње којих је вероватно некад на овом подручју било доста.

Село је брежуљкасто заталасано и уздиже се од реке Бјелица, која га и раздваја од Крстаца. Сеоске куће расуте су по косама, око путева и између потока, а има их и по брдима. Земљиште је најплодније у долини реке Бјелице, где се гаји кукуруз, док је у брдима присутна доста неполодна земља (бјелуша).

Први пут се помиње у турском катастарском попису из 1476. године, када је припадало кадилуку Брвеник. Кроз архивску грађу ово село се помиње под називима Винковце и Велитовац.

Лисичани су 1540. године били обавезни да чувају опасне пролазе и кланце (Међе или Лишку ћаву), због чега им је за њихову службу порез умањиван за половину, и били су ослобођени законских и ванредних пореза.

У брдским пределима Лисица има налазишта жућкастог пешчара, кога су за споменике користили лисичански каменоресци.

Лисице, нажалост немају своју школу због недовољног броја ученика са овог подручја па су они приморани да похађају школе у Kрстацу и Лучанима.

Село Лучани заузима северо-западни део општине Лучани, почевши од регионалног пута Чачак – Пожега. Ово село је све до 80-тих година XIX било нешто веће, јер се у његовом саставу налазио и Ђераћ.

Сматра се да назив Лучани потиче од интересантне легенде везане за римски град Крушевље на Руји. Слуге и робови су град осветљавали бакљама од луча. Са околних брда гледали су их сточари па узвикивали: „Ено их лучари!“ И тако по староградским лучарима село доби назив Лучани. Ово село се као и већина места у овом крају први пут помиње у турском дефтеру из 1476. године.

После турске владавине дошло је до многих територијалних промена, па се села групишу у срезове. Лучани су све до 1945. године били у саставу Дљинског среза.

Лучани, гледано по становништву спадају међу најмлађа драгачевска села. Мештани су углавном досељеничке породице које су населиле ово подручје у време Првог српског устанка и нешто касније. Очувано је предање да је најстарија породица Златић. С обзиром да се ово село ослања на варошицу Лучани број становника је удвостручен у периоду 1981-1991.

Интересантан је историјски податак о постојању града Дубраве на Руји. Прича се да је на данашњем месту Стража у време постојања овог града заправо и била распоређена стража за обрану од непријатеља. Стража потајница се налазила на данашњем месту Потајник. Када стража дојави да се непријатељ приближава, народ се узруја па се сматра да је по томе брдо добило назив Руја.

 Осадесетих година XX века изнад пута (у Ријеци) започета је изградња Цркве посвећене Светом Сави која и дан данас није завршена. При цркви је основан и црквено-варошки хор „Свети Сава“.

Марковица се у турском дефтеру из 1528. године помиње под називом Марковци. Тадашњи попис је обухватио и манастир Корање ( највероватније је погрешно ишчитан) и он се односи на потес Корону у селу Дучаловићи, где се налази манастир Сретење.

О настанку назива села не постоји посебна легенда, једино старо име Марковица указује да је овај простор био насељен од давнина. Јовашевићи су настарија породица у овом селу. Сматра се да су пореклом из Босне.

Село има доста обрадиве површине, која и није значајне плодности па су мештани углавном куповали имања у Ртарима и Паковраћу.

На овом простору има више хумки, од којих је неколико у околини марковичке школе. И сада се местимично назиру трагови старог друма, који је водио од Ужица и Пожеге, преко Јелице за Чачак, на коме је био турски хан. На брду Орлови постоји једна јама, коју зову Тавница. Доста је затрпана, сматра се да је ту била тавница у коју су Турци бацали непослушне Србе.

Савременом асфалтном саобраћајницом, која је на северу гранична са Дучаловићима, свакодневно се одвија аутобуски саобраћај ка Чачку и Лучанима. Природне одлике и близина Овчарско-кабларских манастира учиниле су Марковицу погодном за развој туризма.

Марковица, као локални центар коме припадају села у окружењу – Ртари, Негришори и Дучаловићи има осморазредну школу, здравствену амбуланту, пошту, продавницу, кафану, фудбалско игралиште и спортски полигон.

Село Милатовићи граниче се са Губеревцима на северу, Брезовицама на северо-западу, Властељицама на југоистоку, Доњим Дубцем на југу и Вичом на западу.

За тумачење настанка назива села не постоји никаква легенда. Претпоставља се да је село добило име по презимену Милатовић. У турским дефтерима из 1476. године биле су уписане само Горушица и Вучица, па се стога сматра да су оне обухватале подручје овог села. Подаци указују да су се најстарије породице овде доселиле крајем XVII и почетком XVIII века.

У овом селу највећи део земљишта је под ливадама и утринама, па се становништво због слабе родности земље углавном бави сточарством. Најбоље њиве налазе се поред Горушице.

У зони Милатовићи – Властељице – Каона вршена су геолошка истраживања средином друге половине XX века. Бушотине су показале да на површини има угља, безначајних резерви. Иначе, у атару овог села се налази један црвенкасти кварцит.

Четвороразредна основна школа у Милатовићима почела је са радом 1939. године. Све до 1946. године настава се одвијала у приватној кући Кузмана Вукићевића. Данас милатовачка школа функционише као издвојено одељење матичне школе у Каони.

Осим основне школе, Милатовићи имају и здравствену амбуланту, продавницу, кафану, аутобуско стајалиште, фудбалско игралиште ФК „Бјелица“…

Ово драгачевско село необичног имена влашког порекла буквалним преводом на наш језик значи Црно Село. Територија овог села простире се на предивној заталасаној висоравни источно од пута Пожега-Лучани-Гуча.

Негришори се граниче на југа са Пуховом, на западу са Лучанима и Лисицама, на северу са Марковицом и на истоку са Тијањем.

Овај простор, који је у горњем току реке Мораве, византијски цар Манојло Комнин 1168. године дао је на управу жупану Страцимиру, брату Стефана Немање. У оквиру жупе Бјелице, осим Негришора припадала су и села доњег Драгачева, као и нека села око Пожеге. Пред крај XIII века ови крајеви су припадали краљу Драгутину. Нешто касније су припадали жупану Николи Алтомановићу који се сукобио са Лазаром Хребељановићем у Пилатовачком пољу 1373. Жупанова војска је потучена, а Никола ухваћен и ослепљен. Његову земљу су тада поделили кнез Лазар и краљ Твртко.

У време турске владавине Негришори су се налазили на раскршћу значајног пута који је везивао Сјеницу са Крагујевцом. Главни пут је пролазио кроз заселак овог села Раздоље.

Негришори обухватају пет заселака, који су распоређени кружно,док је централни део села готово ненасељен и под ливадама, њивама и шумама.

У овом селу већину становништва чине досељеници из Црне Горе, Старе Србије, Херцеговине и Санџака. Као најстарија породица помињу се Звркете. Они су представљали страх и трепен за мале, турске чете. Од ове породице настале су данашње фамилије у Негришорима.

Негришорско гробље, једно од најстаријих у Драгачеву налази се под заштитом државе као споменик културе. О значају овог локалитета сведочи и неколико римских споменика са латинским натписима.

У устаничким бојевима значајно се истакао Михајло Николајевић, чија се породица овде доселила из околине Ваљева. Посебно се истакао у Боју на Лопашу, где је и рањен.Његов син Јанко Михајловић Молер један је од најзначајнијих иконописаца са ових простора. Заједно са стрицем Петром осликао је манастире у Боговађи и Ћелијама, као и иконостас Карађорђеве цркве у Београду.  Усавршавао се у Италији и Кијеву. У његовој радионици настале су иконе и иконостаси за већину цркава у овом крају. Значајан је и његов допринос развоју образовања. У његовој кући 1830. године отворена је основна школа. Јанко је свом сину Сретену подигао један од најлепших споменика на негришорском гробљу.

Као знамениту личност из овог села издвајамо Добросава Добру Ружића (1854-1918), професора, сенатора и библиотекара Народне и Дворске библиотеке.  Сарађивао је са Ђуром Јакшићем и Милованом Глишићем. У првим годинама XX века био је министар просвете, а потом председник Државног савета Србије, Српске књижевне задруге и Одбора за изградњу.

Пухово заузима средишњи део доњег Драгачева. Налази се на заталасаној висоравни кроз коју пролази пут Гуча – Лучани.

За настанак имена села везују се предања и неуверљиве легенде. Према једној која је забележена, „непријатељ је нападао на град проклете Јерине у селу Лису, она поткује коње наопако и побегне са свима својима, тако да град остане пуст. Тада непријатељ јави свом војводи да је из града „ све листом опихало“ тј. умакло. Отуда су настала имена села Пухово и Лис.

Ипак, сматра се да се име села више везује за непрестано пухање ветрова, по чему настаде назив Пухово.У катастарским пописима често се помињало и Пуово. Око 1820. године бројна фамилија Тајсићи наметнула је да се ово село једно време зове и по њиховом презимену.

За време турске владавине Пухово је припадало кадилуку Брвеник, док се од 1863. године налази у Тијањској општини и срезу Драгачевском.

Настарија породица у селу су Јаћимовићи, чији предак Јаћим се овде доселио из Сјенице почетком XVIII века. Од њих су касније настали и Тајсићи и Тодоровићи.

Становништво се после ослобођења од Турака бавило сточарством, а нешто касније и воћарством и пчеларством. Крај Бјелице и Пуховске ријеке највише се гаји кукуруз и поврће. У странама су последњих година никли бројни засади малина.

Пуховчани су од давнина имали једну посебну врсту занимања- каменорезачку која се заснивала на вађењу и обради пешчара. Најбољи мајдани су у Лазинама и Буковцу. Пуховски пешчар је жућкаст и компактан. Овај камен су рабаџије превозиле за обнову манастира Сретење.

Један од првих познатих представника породице Тајсић је Филип, истакнути учесник Првог српског устанка. Једно време је са својим војницима чувао Београд. После завршеног ратовања као кнез је добио на управу бројна драгачевска села. После доношења Сретењског устава 1835. године, Филип Тајсић је постао члан Државног савета.

Изданак породице Тајсић, Ранко (1843 – 1903) један је од оснивача и стубова Народне радикалне странке у Србији. Више од 20 година службовао је као народни посланик. Одлучивши да абдицира , краљ Милан је поставио Ранка за члана Уставотворног одбора, који је тражио да се у устав унесе опште и јавно гласање као непосредно бирање, што је одбијено. Тајсић је одбио да потпише нацрт устава и од тада почиње његов прогон. Његове присталице су се побуниле истичући борбу за народна права против либерала и напредњака, па је дошло и до Горачићке буне 1893. године. Умро је у 60-ој години живота. У Пухову је сачувана и родна кућа (брвнара) Ранка Тајсића са значајним фондом књига.

Један од најпознатијих алпиниста, официр српске војске, Драган Јаћимовић, пореклом је из овог села. Он се 2000. године попео на врх света – Монт Еверест (8848м) и поводом 40 година од одржавања Сабора трубача поставио саборску заставу.

Село Пшаник простире се на једној великој коси између Котрашке и Кривачке реке.По површини је најмање село у горњем Драгачеву. Брдско подручје овог села богато је кречњаком, што је омогућило појаву бројних извора чисте, пијаће воде.

Ово село се на југу граничи са Вучковицом, на северу са Ртима, на истоку са Вичом, на северо-западу са Котражом, на северо-истоку са Кривачом и на западу са Белим Каменом. Пшаник је разбијеног типа, обухвата Танкосиће и Миливојевиће и заселак Булије, који заузима јужни и већи део села. Булије су добиле име по извесном Булићу који се овде настанио са подручја Мораче 1800. године. Најстарија староседелачка породица су Миливојевићи.

О постанку назива села мисли се да је веома старо и да је страног порекла. У народу постоји прича да је у овом крају некада давно завладала болештина међу људима и стоком. На једном пропланку група горштака, који су већали шта ваља чинити изненада ухвати вихор из кога искочи огроман старац, из чијег су тела севале муње.Старац им рече да се зове Пшаник и даде им савет да се више не мрзе и не отимају туђа имања и да ће кад завлада мир болест престати. Тако по имену старца село назваше Пшаник.

Село Пшаник се ретко помиње, чак ће и његови мештани често рећи да су из Котраже. Све до средине XIX века ово село се налазило у саставу Котраже. Први пут се као посебно село у срезу Драгачевском помиње 1859. године.

И овако мало село као што је Пшаник има значајне личности. Јеврем Обренић Диоген ( 1863-1946) , 45 година је био деловођа у више општина.. Писао је под утицајем идеја Васе Пелагића. У Ариљу је 1892. Основао прво радничко друштво у Србији.

Књижевница Гроздана Комадинић такође је рођена у Пшанику 1940. године. Била је професор и магистар српског језика и књижевности, као и члан Удружења књижевника Србије и председник огранка Вукове задужбине у Чачку.

Ово село необичног имена смештено је на пространој заравни између реке Врањице, и с једне и с друге стране Рогачке ријеке, односно са десне стране регионалног пута Гуча-Чачак.Рогача има изузетно благо земљиште.

Постоји неколико легенди о настанку назива овог села. По једној село је добило име по некој липи, која је била толико ракљаста као да је имала рогове. Друга легенда говори о једном зидару који је при изградњи цркве рекао показујући нешто у даљини: „ Код оне рогате стијене.“ После се тај назив одомаћи и тако настаде Рогача. Трећа легенда односи се на стари манастир у селу, који је био од дрвета – нарогушен. Запалили су га Турци у време Хаџи-Проданове буде (1814). Од нарогушене цркве сачувало се име села – Рогача.

Кроз турске катастарске пописе од 1476. године па надаље ово село се помиње под данашњим називом у оквиру Пожешке нахије. Неки подаци чак указују да је село Граб било у саставу Рогаче као заселак.

У овом селу има много породица за које се поуздано зна да их је довео са собом Карађорђе 1809. године, у повратку са свог похода из Новог Пазара.

„Перишића кафана“ била је познато место окупљања рабаџија и кречара из горњег Драгачева.Она је била идеално место за одмор и предах после дугог и напорног пута.

Некада је у Рогачи постојао рудник угља „Драгачево“, који је започео своју производњу 1940. године. У њему је током Другог светског рата радило 19 радника, од тога пет Словенаца које су Немци прогнали у Србију. Угаљ се из јаме извлачио ручно помоћу челичног ужета а потом транспортовао вагонима. Због отежаних услова рада и лоших економских и политичких прилика рудник је затворен 1943. године.

Становништво Рогаче данас је бави углавном воћарством, а највише гајењем малина.

Ртари су доње-драгачевско село, 8 км удаљено од Лучана, 10 км од Чачка и обухвата југозападне благе падине планине Јелице. Највећи део ртарских кућа по странама брда, смештено је управо на косама ове планине, док се други део налази према Зеокама и Марковици. Између ова два краја села налази се Ртарско поље, у коме је заступљена најплоднија земља – смоница.

Прича се да је село добило назив по хртовима, јер је у овом крају имало много дивљих хртова. Ово село је често уписивано као Хртари, Хртар или Хертари). Пошто се у овом крају често у изговору губи слово Х, тако осташе Ртари.

Сво ртарско становништво по историјским подацима је досељеничко. Писани извори говоре да су они у ово крајиште дошли у XVIII и почетком XIX века. Најстарије породице су: Недовићи, Јелисијевићи, Ђунисијевићи и Вранићи.

Најзначајнији догађај у Драгачеву, у време Другог српског устанка , збио се у Ртарима. После окршаја у Љубићу, Турци су били принуђени да се повлаче из Чачка. У зору, 29. маја 1815. главна турска војска се упутила ка Драгачеву, преко Ртара и Марковице. Устаничке снаге жељне освете због губитка претпљеног у Љубићу, у Ртарима су опколиле Турке, који су оставили све, и топове и шаторе, робље, стоку и разбежали се. У Ртарима су Турци претрпели страховит пораз, од 10 000 колико их је кренуло из Љубића до Сјенице се пробило само 300. Устаничким четама су командовали Јанко Молер и Сима Радовић из Каоне. Многе жене и деца из овог краја су се склонили у пећину изнад Мораве, коју су касније прозвали Кађеница.

Отварање рудника „Дучаловац“ значило је много за животни стандард мештана Ртара. Превоз угља за Чачак се одвијао воловском запрегом. Дневна производња угља се кретала око 10 тона. Рудник је престао са радом 1943. године , након упада бугарске војске.

Геолошка истраживања спроведена 1961. године, са бушотином од 172 м, указују на дебљину угљеног хоризонта од 27 м и да су налазишта угља у Ртарима доста велика.

Ово познато кречарско и трубачко село налази се између Гуче и Котраже, на око 7 км удањености од Гуче. Већи део села простире се са леве стране Рћанске реке, која кроз Рти протиче у дужини од 8 км. И са једне и са друге стране реке налазе се плодне њиве.

Конфигурација земљишта, осим на пећинској и кречњачкој заравни (где се налазе многе вртаче) као и повољни климатски услови пружају могућности за развој пољопривреде, посебно воћарства, сточарства и нешто мање узгоја кромпира. Половином прошлог века јабуке ( будимке) извожене су у великим количинама као и шљиве. Готово да није имало куће која није поседовала своју сушару.

Према неким изворима име села је доста старо, па се сматра да води порекло од географског назива –рт. Поред тога, постоје и три легенде које се везују за име овог села. Једна је да су се на овом простору имања цара Душана Силног чували „бесни хртови и неколико војника“, па је по хртовима царско имање добило назив Хрти. Друга је да су Турци , по изласку на Градину, са високих зидина кастела, видевши у горњем делу села много кршних утоља, повикали:“ Ено, (в)ртача!“ Од тада овај крај назваше Рт, а потом Рти. Трећа легенда казује да су у Рашчићима ( код Ивањице) у Хаџи- Проданову пећину ушла два хрта, која су после два и по сата изашла на велики отвор пећине код Рћанске реке. Па по овим хртима село назваше Хрти, а потом Рти.

Први помен овог села датира из књиге „Турско војно уређење од 1459 до 1683.“, у којој стоји да мештани Ртију обезбеђују деоницу друма кроз Рћанску клисуру и Теснац, који води од Чачка преко Гуче, Ртију и Лисе, за Ивањицу, Сјеницу и Црну Гору.

Рти углавном насељава становништо пореклом са подручја Црне Горе, Херцеговине и Старог Влаха. Најстарије породице (староседеоци) су: Сретеновићи, Обрадовићи и Терзићи.

Очувани трагови прошлости и богате историје одликују и ово село. Римско утврђење, кастел у виду мањег дворца или стражарнице налазио се на самом улазу у Рћанску клисуру, код Бијеле стене. У близини Миљевића и Росића нађени су остаци шљаке, што се везује и за прераду руде. Подаци указују и да се на локалитету Кућиште налазио манастир посвећен Св. Великомученику Прокопију. Као значајно место издваја се и римски бунар на Голубцу.

Рћанске пећине представљају јединствен спелеолошки комплекс, који је стављен под заштиту као природно добро 1976. године. Заштићено је око 200 хектара целокупног подручја. Пећине су међусобно повезане па овај комплекс чини: Велика пећина, Сува пећина, Слепа пећина и Понор. У преко 800 м истражених канала смештене су каде и језерца испуњена водом, затим сифонски извори и врела, слапови, терасе и дворане ширине 10м, а висине до 30м. Ова пећина је релативно багата пећинским накитом.

Рћани су познати као кречари. Кречане се обично ископавају поред пута у дубини 2-2,5м и око 1,5 м ширине. Са стране се зида отвор за ложење а изнад самог отвора оставља се кружни испуст.Да би се добило 2000 кг негашеног креча, треба око 6000 кг кречњака.

Осим по кречарима Рти су познати и као трубачко село. Од 1930. године овде званично постоје трубачки оркестри. Међу најпознатијим трубачима помињу се: Милисав Костић, Срећко Обрадовић, Гвозден Росић и Радич Славковић.

Тијање припада доњем Драгачеву и простире се око средњег тока Тијањске реке и по не толико високим , али доста стрмим брдима, који се спуштају у речну долину. Велики део села налази се са леве стране реке.

Народ верује да је име села Тијање настало услед тога што је овде увек „тијо“, тишина без ветрова. Уз саму реку пронађену су остаци зидова неког града или утврђења, које је настрадало у пожару. По предању, овде се налазила римска варош Тиња, по којој је село добило назив Тијање.

Најстарији писани подаци о овом селу потичу из XV и XVI века. У историјским изворима се помиње чак неколико имена овог села: Нихан, Тихањ, Тахањ, Тихиње и Тихање.

У Тијању се 1839. до 1877. године налазило средиште среза Драгачевског. Све до изградње зграде начелства у Гучи, Тијање је било средиште општине. Општинска судница се налазила недалеко од основне школе.

Бројни локалитети у Тијању упућују на бурну прошлост. Тијањско гариште подсећа на некакву паљевину. Помиње се извесни спахија Мешан, чије грађевине су Срби спалили током устанка, иза којих је остало само згариште. Одмах испод данашњег гробља налази се „Џиновско гробље“. Тако га зову јер се сматра да су џинови бацали камење са Овчара и да се ту зауставило.

Црква у Тијању посвећена је Светом Великомученику Прокопију. Изграђена је 1810. године и најстарија је црква у општини Лучани. Њен ктитор је Јосиф Миловановић. Налази се у непосредној близини Тијањске реке у предивном, природном окружењу.

У овом селу је уочена једна натприродна и енергетска појава, која је у фази стручног испитивања. Наиме, на простору око 4 км² у близини тијањске школе осећа се посебно енергетско зрачење из два правца – из земље и из космоса. Ради истраживања ове појаве у Тијању је 2007. године основано Удружење за енергетско истраживање природе.

Турица се налази са обе стране реке Бјелице и пута Гуча – Лучани. На овом простору има доста површина под шумама. Највише их је на Ћави, Осоју и Жутој стени.

Брдовито подручје овог села погодно је за гајење воћа, нарочито шљива па је ракија из овог села веома квалитетна. Брдске косе су под засадима малина. Туричко поље је водоплавно, река Бјелица се услед обилних падавина бар једном годишње излије и наноси велику штету мештанима.

Сматра се да назив Турица није српског порекла и да потиче из времена постојања утврђења на Ћави. Турица се помиње и у најстаријим турским, катастарским пописима.

Читаво становништво је досељеничко. Досељавања из Црне Горе, Старог Влаха и из села драгачевског и златиборског краја трајала су једно столеће.

Вредан пажње у овом селу је свакако споменик народног градитељства – кућа полубрвнара, који је градио Милан Достанић ( рођен 1814.), народни посланик у време владавине кнеза Михаила Обреновића.

Основна школа у Турици, почела је са радом 1950. године као четворогодишња. И дан данас тако функционише као издвојено одељење Основне школе „Академик Миленко Шушић“ из Гуче. Судбина ове школе искључиво зависи од броја ученика који је похађају.