Градина на планини Јелици представља вишеслојан археолошки локалитет са праисторијским остацима. Налази се у селу Граб, 11 километара удаљен од Гуче. Према досадашњим налазима, до првог насељавања данашње Градине дошло је око седмог века пре нове ере. Неки од налаза датирају из времена римског царства, оквирно из трећег века нове ере, а до сада најважнији хоризонт откривен на Градини припада времену рановизантијског царства са тежиштем у шестом веку нове ере, када је на овом месту изнова подигнут утврђен град. Град на Јелици основан је око 530 године н.е. за време владавине цара Јустинијана, поставши центар свог региона.

Међу првим налазиштима је у Србији која су пробудила интересовања истраживача, а прва позната интересовања за остатке на путу Чачак – Драгачево потичу из 1843. године када је писар Среза драгачевског Сретен Протић сачинио препис једног рисмког натписа са Градине посвећеног богињи Дијани.

Са темеља цркве која се налази на доминантном месту, на самом врху некадашњег рановизантијског града, „пуца“ поглед ка северу на Чачак, на истоку се у даљини светлуца Западна Морава, поглед упрт ка југу – ка Гучи и ка западу обухвата готово нетакнуту природу. Стратешки изванредан положај. Градина је била централно место овог региона, са управном, војном, црквеном, занатском и трговачком улогом, а не само војна испостава. Постојале су велике зграде, резиденције, у којима су живели „важни“ људи. Досадашња археолошка истраживања, која су почела 1984. године, говоре да је овај град подигнут на простору од око 20 хектара. Бедеме града су ојачавале куле, а у град се улазило кроз најмање две капије. Градина је одржавала надрегионалне везе са другим деловима Средоземља. Људи су се бавили трговином, занатством, обрађивао се метал. Још раније су овде уочени остаци амфора са Средоземља, сведочећи о могућностима некадашњих становника да набављају робу из удаљених крајева (вино, маслиново уље…), као и о њиховим медитеранским животним навикама. Поред многих других ситних налаза – чешљева за косу, косира, пршљенака за вретено, ножева и алатки, окова, новчића, остатака прозорског стакла од којих су неки били украшени посебним урезима, може се поменути и већа гвоздена удица. Ту су и одлично сачувана бронзана фибула типична за балканску моду староседелаца у шестом веку (украшена игла за прикопчавање одеће).

Последња археолошка истраживања у Градини показују да је овде било једно од најважнијих места рановизантијске уметности. Откривени су остаци пет цркава, од којих су две биле украшене живописом, а једна је поседовала и крстионицу. Тако се наговештава да је град непознатог имена могао бити и седиште епископије. У граду су се налазиле стамбене зграде, неке од њих и раскошније, попут резиденција (са фигуралним капителима), радионице и други објекти. Неке од зграда су поседовале систем одвођења отпадних вода.

Крајем 6. или почетком 7. века град је спаљен у силовитом пожару који је, вероватно, последица аварских или словенских напада током словенског насељавања Балканског полуострва. Занимљиво је да је после кратког времена спаљени град поново насељен. Нова популација, која је углавном користила грнчарију израђену на начин типичан за Словене, боравила је у њему приближно до преласка из 8. у 9. век и најдаље почетком 9. века у њему се прекида живот.

Највеће разарање локалитет је доживео 50-их година 20. века, када је узиман камен за насипање пута Чачак – Горачићи. Тада је разбијен и однет један број камених плоча са натписима, на којима се можда налазило и име овог старог утврђеног града.

Градина на Јелици проглашена је за културно добро од националног значаја. Безимени рановизантијски град би после завршетка истраживања требало да буде претворен у археолошки парк.